Da li da je pokupim? Razmišljao sam dok je skakutala ka meni. Da su normalne okolnosti, ne bih se dvoumio, zgrabio bih je obema rukama, onako okruglu, crno-braon-zlatkastu, sa zvezdicom. Kažu ljudi da lopta ima energiju, pa u zbiru sa ostalim energetskim potencijalima na utakmici odlučuje kuda će se kretati i da li će ući u koš.

Zabavno je poverovati u tu metafizičku teoriju, pa mi je uvek kada sedim pored terena bilo zanimljivo da osetim delić te energije ako lopta dođe do mene pre nego što je dobacim sudiji ili igraču. Ali sada… Dok se kotrljala u mom pravcu po partketu dvorane na Zlatiboru u ABA2 balonu, računao sam da možda nije bezbedno, jer ako sam ja zaražen možda prenesem virus na loptu, pa dovedem u opasnost igrače, ko zna šta je meni na rukama, ili nekome ko je držao loptu pre mene, da li je trebalo neko iz organizacije da mi skrene pažnju na to, jel Rejčel Nikols uzimala loptu za igru u Orlandu, da li mi mozak trabunja gluposti od paranoje… Sve su to neka od verovatno nepotrebnih pitanja koja se mogu postaviti na košarkaškoj utakmici koja se igra u uslovima pandemije korona virusa.

Kao što sam napisao u najavi turnira, prvi “balon” na ovim prostorima je smanjio rizike od širenja virusa i zaustavljanja takmičenja, ali ih nije u potpunosti eliminisao, jer nisu svi koji se u “balonu” nalaze testirani niti vreme van utakmica provode izolovani. Stoga se razmišljanja o bezbednosti mogu povremeno javiti, ali svakako pažnju okupira sama igra. Košarka nije ista kada se nadmeće u “mehuru”, bolje rečeno utakmica nije ista, to je bilo jasno i dok smo gledali TV prenose tokom leta, ali gledanje ovih utakmica uživo iz pozicije spikera/reportera je zanimljiv doživljaj.

Činjenica da nema publike znači da se mnogo jasnije čuju razgovori na terenu, šta pričaju sudije, šta treneri govore o svojim ili protivničkim igračima, ko više psuje… Na jednoj utakmici u balonu priznati su poeni nakon što je igrač dirao obruč, a na protivljenje klupe, sudija im je objasnio kako je taj igrač priznao da je samo pipnuo obruč, što se ne sme, na šta je jedan od članova stučnog štaba odgovorio: “Šta ti je on rekao, on ne može ni da dohvati obruč!”.

Hala Turističko rekreativnog kompleksa Zlatibor, ili Vai Tai kako se do nedavno zvala, dobila je drugačiji izgled, jer je prostoru koji pomalo podseća na unutrašnjost dvorane Limoža po bojama zelene metalne kosntrukcije i drveta,  dodato ogromno platno sa logom ABA2 lige i obležjima klubova ovogodišnjih učesnika. Pretpostavljjam da će ova džinovska zastava biti postavljena i na sledeća dva turnira. Na utakmici Sutjeske i Podgorice desilo se nešto što sam prvi put video u životu – pukao je parket. Zbog pada posle centarskog duela, napravilo se udubljenje baš ispod obruča, ali su sudije procenile da se može igra nastaviti. Ubrzo posle utakmice je polomljeni deo zamenjen.

Valja priznati da prvog dana semafor nije radio dobro, što je izazvalo pauzu i kašnjenje utakmice, ali moguće da na početku nisu svi bili spremni što se vidi i po utakmici Helios – Mladost, na kojoj je igrač slovenačkog tima Kejleb Džozef nosio dres sa prezimenom Gregora Hrovata, koji nije ni doputovao, dok se Adrijan Hiršman pojavio sa brojem pod kojim nije prijavljen, pa se pristupilo kreativnom rešenju prelepljivanja broja trakom i flasterom, a slično se dogodilo sutradan ekipi Sutjeske, kada  protiv Zlatibora nije mogao da uđe Nikola Tončić zbog pogrešnog broja.

Kad se naviknete na škripu patika kao zvučnu podlogu, povremeno se razglasi podsećanje na pravilno nošenje maski za sve prisutne (članove stručnog štaba, klupske predstavnike, ekipu za televizijski prenos, fotografkinju, medicinsku ekipu, obezbeđenje, radnike dvorane, kontrolore suđenja), a maske ne nose igrači, glavni treneri i sudije.

Pretpostavljam da je za igrače ovo relativno novo iskustvo, mada su verovatno na pripremama ili u reprezentativnim selekcijama bili u ritmu soba – restoran – trening – sastanak – utakmica – soba, ali verovatno ne u ovakvom režimu sa ograničenim kretanjem. Zlatibor ima hotele sa jasnim kovid protokolima, infrastrukturu objekta pogodnu za gotovo karantinske uslove smeštaja i iskustvo osoblja koje mesecima dočekuje goste sa merama protiv epidemije, pa su košarkaši opominjani zbog nenošenja zaštitnih maski.

Svi klubovi su sa 22 člana delegacije na Zlatibor došli autobusima, i svako sa svojim putuje na utakmice i treninge. Neki su za ovu priliku brendirali bus sa svojim bojama i amblemom poput Borca, neki koriste vozilo kolega iz fudbalskog kluba, a Sloboda, s ozbirom da nije doputovala iz daleka po bablu se kreće malim lokalom, odnosno busom za gradski prevoz, dok najbolju mašinu ima Lovćen. Nisam neki stručnjak za autobuse, ali Cetinjani se voze, rekao bih, busom za Betmena ili Dart Vejdera lično.

Da ovaj tekst ne bi prerastao u neki automobilistički editorijal, završiću ga kako sam i počeo. Strahom od korone. Posle informacija o slučajevima zaraze u zemunskoj Mladosti i ekipi Sparsa, u nedelju i ponedeljak se saznalo da su pozitivni i neki od ljudi koji su sedeli za zaspisničkim stolom, što je pomalo unelo nelagodu među sve prisutne.

Ako me nema u narednim danima, znajte šta mi je… Dohvatio sam zaraženu loptu.