OCENA TEKSTA

(2 :Glasovi)

Šarunas Jasikevičijus – garant uspeha

Priklanjanje evroligaškom klubu u kontinuitetu zbog brojnih transfera odnosno selidbe omiljenih igrača u zvučniji tim, odnosno državu, postala je retkost. Na našim prostorima najveća pažnja se obraća na večite rivale i njihov potencijalni uspeh koji je, usled finansijske situacije i aktuelnog sistema takmičenja, teško očekivati.

Jedno od rešenja su srpski igrači i treneri, a iako živim u gradu koji je noćima nakon reprezentativnih i klupskih uspeha slavio poteze omiljenog sugrađanina Miloša Teodosića istanbulske 2009. godine, upamćene po Jorgosu Printezisu, nije bilo dileme. O značaju Dušana Ivkovića za košarku na ovim prostorima ne treba trošiti reči, slično je bilo kada su se u završnicama našli Željko Obradović i Svetislav Pešić, a iako je znatno mlađi u društvu onih koji su me pridobili našao se i aktuelni naslednik pomenutog Piroćanca.

Dvadesetak dana ranije napunio sam 14 godina željno iščekujući finale Evrolige u Izraelu, prevashodno zbog činjenice da je akter bio i tadašnji plej Fortituda Miloš Vujanić. Trijumf ponosa Izraela 118:74 dovoljno govori o odnosu snaga na parketu. Otac, u čijem sam društvu pratio meč odmahajući razočarano glavom, pripadnik stare košarkaške škole, neprestano je govorio o značaju Šarunasa Jasikevičijusa (tada jednog od najboljih igrača Evrope) za igru Makabija dodavši da bi po završetku karijere mogao biti odličan trener. Nije se tada preterano obraćala pažnja na statistiku, broj asistencija, iznuđenih faulova, ukupan indeks i slično, karakteristična komunikacija sa saigračima bila je dovoljan pokazatelj da uživa u svojim tajm – autima na parketu krcate dvorane. Nikada nisam čuo očevo karakteristično “jesam ti rekao”, ali deceniju kasnije jedini košarkaš koji je sa tri različita tima uspeo da se popne na krov Evrope (Makabi, PAO, Barselona) nastavio je u istom ritmu u drugoj ulozi. Strpljivo, najpre kao pomoćnik u stručnom štabu Žalgirisa, zatim i glavni trener litvanskog kluba, a danas ekipe čiji je dres nosio u bogatoj igračkoj karijeri.

Trenerski pečat nije vidljiv samo kada se osvajaju trofeji i prave čuda sa ekipom koja po kvalitetu rostera nije ravnopravna sa konkurentima koje očekujete u vrhu evropske košarke. Momenat kada je u završnici jasno da sledi poraz, a ekipa se bori do poslednje sekunde jedan je od pokazatelja na koji sam uvek obraćao pažnju. Urezana mi je scena u kojoj, ako se ne varam Milaknis, u poslednjoj sekundi ubacuje trojku koja je samo ublažila poraz, a u kadru se vidi Jasikevičijus koji aplaudirajući iskusnom šuteru pruža ruku kolegi. Upravo pomenuti Svetislav Pešić je u jednom od mandata u Crvenoj zvezdi govorio o ovoj temi, kada je istakao da igrač velikog kluba uvek mora da ide ka ubedljivijoj pobedi, ali i da ublaži poraz kada je to moguće.

Tempiranje forme je tema o kojoj se među ljudima koji prate sport, ali i trenerima, uvek polemisalo, a oni koji su dobro pratili prethodnih sezona Žalgiris znali su kako je tim izgledao u završnim kolima regularnog dela Evrolige. Iako oni koji se bave kombinatorikom neretko ne računaju na njih uzastopne pobede u završnici omoguće plasman u plej – of, gde ih je teško pobediti tri puta što je na svojoj koži najbolje osetio Olimpijakos. Mišljenja sam da ne opterećuje igrače previše rezultatom, pa čak ni potencijalnim međusobnim skorom sa ekipama koje se bore za poziciju za plej – of, jednostavno je usađeno da se igra svih 40 minuta uz želju za što boljom igrom i pobedom u prvoj narednoj utakmici, a da o kombinacijama i teretu plasmana među osam najboljih ekipa Evrope nema ni govora. Izjava Vasilija Micića koju je dao Sportklubu pre dve godine dovoljno govori o ovome.

Svaku utakmicu koju sam igrao ove sezone, samo sam o njoj mislio, niti jednom na nešto što dolazi posle. Bukvalno smo svaku pripremali posebno jer Šarasova priprema zahteva punu koncentraciju. Prvi put sam se susreo sa situacijom u kojoj trener ima svoj sistem, ali taj sistem prilagođava i menja u odnosu na svakog rivala. Mi smo do sada odigrali 72 meča ove sezone, zato nam je koncentracija vrhunska i nema gledanja mnogo daleko.

Kao prva asocijacija na njegove izjave neretko uzima ona kada je dozvolio igraču da odsustvuje zbog porođaja supruge. Kada ne ide na startu sezone od njega teško možete čuti neprimereno obraćanje ili oštru kritiku upućenu igračima. Svi problemi rešavaju se unutar ekipe, koja kao po običaju zna šta želi u najvažnijim momentima sezone. Ne libi se da pored aut linije u važnim momentima privuče pažnju na sebe kako bi rasteretio igrače, tehničkom greškom ili nekim sličnim potezom stavlja do znanja da želi maksimum od svojih pulena bez obzira na trenutni rezultat.

Ako govorimo o individualnom napretku igrača upravo primer Vasilija Micića je jedan od najboljih. Sa druge strane odlične sezone omogućile su unosnije ugovore Kevinu Pengosu i Brendonu Dejvisu, koji se opet nisu najbolje snašli u novim sredinama, što opet možda i govori o značaju rada sa Litvancem. Epidemija korona virusa nije sprečila Zeka Lideja i Edgarasa Ulanovasa da nastave njihovim stopama, a nema sumnje da će neki od igrača koji u ovom timu Barselone nisu u centru pažnje mogu igrati iznad očekivanja i skrenuti pažnju na sebe.

Početak sezone pokazatelj je da bi Aleks Abrines mogao krenuti stopama brojnih košarkaša koji će u budućnosti apostrofirati upravo rada sa Jasikevičijusom. I dalje je neizvesno u kom će formati biti nastavljena ova sezona, ali trijumf nad moskovskim CSKA u uvodnoj rundi dovoljan je pokazatelj da bi tim koji je ostao na okupu pojačan Nikom Kalatesom mogao do završnog turnira Evrolige. Ipak, prave rezultati mogu se očekivati u narednim godinama, a ukoliko pogledamo roster Barselone u Evroligi vidimo veliki broj mladih igrača. Evidentno, želja rukovodstva je da neko od momaka rođenih 2003. ili 2004. trenirajući zajedno sa Mirotićem ili Dejvisom u budućnost nasledi predvodnike katalonskog tima.

Deset godina se u Barseloni čeka novi evropski trofej, šest sezona katalonski tim nije bio najbolji u Španiji. Ima li neko dilemu da će Šarunas Jasikevičijus u predstojećem periodu prekinuti bar jedan niz? Na pravom je putu.

Tekst napisao Slobodan Gligorić

Slobodan Gligorić je rođen 9. aprila 1990. u Valjevu, a košarkom je počeo da se bavi već u nižim razredima osnovne škole u rodnoj Osečini, što je trajalo do završne godine gimnazije. Ljubav prema ovom sportu preneo mu je otac koji je, kao srednjoškolac, sedamdesetih godina prošlog veka uživao u slavnim danima koje je gradu donela generacija Metalca. Igrom slučaja i tokom njegovog školovanja klub, koji danas pomno prati, od nižih rangova stigao u vrh srpske košarke. Fakultetski dani na FPN-u, kao jedan od lepših perioda u životu, doneli i rad na portalu kosarka 24, gde mu je ispunjena želja da razgovara sa ljudima koji su pisali istoriju trofejnog sporta na ovim prostorima. Danas, kao novinar regionalne televizije iz Valjeva bavi se između ostalog i svakodnevnim problemima građana, ali i kulturom. Svakog vikenda suočava se sa sumornom situacijom u kojoj se nalaze klubovi u gradu u zapadnoj Srbiji.

Nema komentara.