OCENA TEKSTA

(1 :Glasovi)

Visoki dostigli visoka očekivanja

Konačno je uspeo. Igrač čijim ulaskom u NBA ligu se očekivalo da donese novo značenje poziciji centra zaista je na neki način postao naslednik Šekila O’Nila. U partnerstvu sa Lebronom Džejmsom došao je do titule koju su mu predviđali kada je izabran kao prvi pik tima sa manjeg tržišta. Dvajt Hauard je NBA šampion.

Isti uvod može se navesti i pre imena Entonija Dejvisa pa je ovogodišnja NBA sezona donela zanimljiv slučaj da dva visoka igrača različitih generacija i drugačijih uloga u timu zajedno dođu do prvog prstena i posle nekoliko godina, suprotno trendovima, učine da centri i reket budu ključno mesto šampionskog tima.

“Ovo je momenat o kom sam sanjao svakog dana od kada sam se vratio u ovaj tim. Držati trofej… Uživam u ovom momentu, zahvalan sam na ovom blagoslovu. Pre nekoliko godina su mi se smejali kada sam rekao da sam šampion jer nisam mislio samo na košarku, već da sam šampion života jer koliko god da se greši, ne sme se ostati dole, šampion uvek ustaje. Neverovatno je kada se to i ostvari, kada čuješ da si šampion,”

rekao je posle finala Hauard koga su, kao i Dejvisa, od početka karijere pratila visoka očekivanja. Može se reći da je Dvajt bio prospekt/projekat već u porodici gde su oba roditelja bili košarkaši, a neverovatan je slučaj da je Hauardova majka imala sedam pobačaja pre njega. Dvajt nije išao na koledž jer su dobre igre u srednjoj školi u Atlanti gde je radio njegov otac privukle dovoljno pažnje NBA timova.

Izabrao ga je Orlando kao prvog pika 2004. godine, a sa delom stručnog štaba koji je bio u Medžiku i desetak godina ranije kada ih je Šekil O’Nil vodio do finala, jasno im je bilo da će ponovo snažni “sidraš” biti kamen temeljac njihovog novog pohoda ka tituli. Iz godine u godinu tim je igrao sve bolje, a Hauard je napredovao, rušio Šekove rekorde, dobijao priznanja, osvojio takmičenje u zakucavanjima u Supermen kostimu, a sve su glasnija bila poređenja sa legendarnim centrom sa brojnim nadimcima, što se O’Nilu nije naročito svidelo.

Možda i najzanimljivija podudarnost između Hauarda i O’Nila, sada se ispostavlja, je da su se obojica u veteranskim danima priključila Lebronu u pohodu na titulu kao pomoćno osoblje, ili grublje rečeno, šlepali se za prsten. I dok je 2020. završena trijumfalno, 10 godina ranije jedna od najživopisnijih ličnosti NBA lige, mada već opterećena povredama u 38. godini, nije došla ni do finala sa Džejmsom u Klivlendu, a ova paralela nam možda više govori o dugovečnosti četvorostrukog šampiona iz Ejkrona, ali to je druga tema.

U Orlandu je Hauard imao trenera Stena Van Gandija koji je zaista stvorio sistem igre zasnovan na njegovim kvalitetima – odbrani, skoku, atleticizmu i okružio ga igračima koji su dobri sa loptom i precizni šuteri poput Džamira Nelsona, Rašarda Luisa, Rejfera Olstona, Hida Turkoglua, Džej Džeja Redika… (eksperiment po istom receptu nije bio toliko uspešan nekoliko godina kasnije u Detroitu sa Dramondom). Sa tom ekipom Orlanda do velikog finala 2009. Hauard je izbacivao Filadelfiju sa Igudalom, branioca titule Boston i u finalu Istoka Lebronov Klivlend, ali za ovaj tim sa Floride napravljen oko najboljeg skakača lige Lejkersi su, u Kobijevom četvrtom šampionskom pohodu, bili prejaki. U sezonama na prelazu prve dve decenije 21. veka Hauard je bio na vrhuncu, a tek mu je bilo 25 godina. Oko 20 poena i 14 skokova u proseku činili su ga silom, ali dani u Orlandu su bili odbrojani. Nakon što je Van Gandija, što bi Amerikanci rekli, “bacio pod autobus”, usledio je trejd u Lejkerse na leto 2012.

Neuspešna saradnja sa Kobijem, Dvajt tada i sada kao da su dva različita čoveka Photo: Jayne Kamin-Oncea-USA TODAY Sports

Prelazak koji je i definitivno trebalo da ga ustoliči kao Šekovog naslednika, pravog saigrača za novo Kobijevo prstenje i nastavljača tradicije dominantnih centara se pretvorio se u sasvim suprotno i označio kraj napretka tada trostrukog uzastopnog najboljeg defanzivca lige i stagnaciju tima iz Los Anđelesa. Sastav u kom su osim Brajanta još bili i Stiv Neš i Pau Gasol pod vođstvom Majka D’Antonija počišćen je od Sparsa u prvoj rundi. Već u toj sezoni se pričalo o nemogućnosti saradnje Hauarda i Brajanta, a ikona Lejkersa je i u narednom periodu kritikovao karakter centra u najboljim godinama. Prvi mandat u Los Anđelesu pokazao je možda koliko telo malo znači ako ga glava ne vodi kako treba.

Hauard se posle ovog brodoloma preselio u Hjuston kod Hardena, i pored nekih individualnih uspeha i plasmana u plej – of, ni ovaj boravak nije doneo vanserijski uspeh. Usledile su sezone u Atlanti i Šarlotu sa solidnim poenterskim učinkom, ali bez mnogo sadržaja, i samo sedam odigranih utakmica u Vašigtonu 2018/19. Problemi sa povredama koji su počeli još u Orlandu bivali su sve veći. Ni tendencija sa stilom igre u ovoj deceniji mu nije išla na ruku jer je pojam “streč” uz Hauarda mogao stajati samo uz foliju kojom obavija led na ramenu ili kolenima.

Dok je Hauardov značaj u ligi polako opadao, Entoni Dejvis se probijao i otkrivao svoj kvalitet. Zanimljivo je da su i Hauard i Dejvis u dečačkim danima igrali na spoljnim pozicijama, i dok su se kod Ej Dija zadržali pokretnost i motorika i nakon što je izrastao, Dvajta nisu krasili mekoća, elegancija, osećaj, a nisu mnogo pomogli ni treninzi kod Hakima na ranču. Posle titule sa Kentakijem kod majstora za izvoz igrača u NBA Džona Kaliparija, Dejvis je postao peti košarkaš rodom iz Čikaga da je izabran kao prvi na NBA draftu.

Sa šampionskim pedigreom stigao je u Nju Orleans, jedan od najspecifičnijih američkih gradova, čiji su se Hornetsi ponovo gradili nakon odlaska Krisa Pola. Sa dolaskom nove mlade zvezde, uprava franšize iz grada kog neretko pogađaju uragani odlučila se i na promenu identiteta, pa su tako 2013. godine promenjene boje i ustanovljeno novo ime – Pelikani, kako bi bilo približnije lokalnom identitetu. Sa rasponom kri…, ovaj bre ruku od 227cm Dejvisu je priličio ovaj nadimak, a pored problema sa povredama na početku profesionalne karijere, pokazivao je koliki potencijal ima.

Dejvis kao ruki 2013. Photo: USA Today

Na prvi plasman u doigravanje igrač sa spojenim obrvama i Pelikani čekali su do 2015. pod vođstvom trenera Montija Vilijamsa, a u prvoj rundi ih “čisti” budući šampion Golden stejt. Slede nove sezone bez plej ofa, a Dejvis ni u jednoj nije odigrao sve utakmice zbog povreda. Sve vreme se analiziralo može li se u Lujzijani napraviti sastav koji će doći do titule ili je potrebno da ode u veći klub, kao što je to uradio Kevin Garnet. Veoma zanimljiv je bio dolazak Demarkusa Kazinsa, čime je oformljen tandem visokih igrača sa sjajnim napadačkim arsenalom, a u Dejvisovom slučaju i odbranbenim. Ipak, nismo dovoljno videli kako ovaj centarski duo funkcioniše jer se igrač doveden iz Sakramenta povredio, ali je Nju Orleans 2018. igrao plej of i sa Alvinom Džentrijem izbacio favorizovani Portland, da bi ekipu kojom je sjajno komandovao Dejvis uz pomoć Režona Ronda ponovo zaustavio šampion Golden stejt.

Lebronu je u Lejkersima bio potreban vrhunski saigrač, izbor je pao na 208 cm visokog igrača sa kojim ima zajedničkog menadžera i koji je već zakuvao u Pelikansima i tražio trejd, pa su se u zameni odrekli Lonza Bola, Brendona Ingrama, Džoša Harta i tri pika prve runde, što su neki tada komentarisali da je previše, ali osvojeni šampionat govori dovoljno.

“Poslednja dva meseca u Nju Orleansu su bila trnovita, “udarili” smo jedni na druge, zviždali su mi, ali to me pripremilo za ovakav momenat. To je za mene bilo teško okruženje, ali je vredelo izdržati sve to i imati istu energiju i samopouzdanje da bjh došao ovde gde svi žele da pobedim. Kada sam trejdovan, sa Lebronom sam pričao kakav će nam biti tim, koje momke želimo oko nas da bi se takmičili za titulu. Kada je tim sastavljen, pričali smo da imamo dovoljno kako bismo postali šampioni. Posle prvih nekoliko utakmica u sezoni nam je krenulo, zaigrali smo odbranu, postizali poene, shvatili smo da smo sjajan tim i da imamo sve da postanemo šampioni. Sve vreme u balonu nismo se previše podizali niti smo padali posle poraza, išli smo utakmicu po utakmicu.  Sada mogu da kažem da sam šampion,”

kaže prvi košarkaš koji je osvojio NCAA šampionat, Olimpijske igre, FIBA Svetsko prvenstvo i NBA titulu. Letnja pijaca najjače svetske lige 2019. godine u najpoznatiju kalifornijsku franšizu nije dovela, osim Dejvisa, još igrača koje bi svaki tim uzeo, pa u tu grupu spada i Hauard. Kako su mediji navodili, ni novi trener Frenk Vogel nije bio prvi izbor. Ali gledajući sa ove distance, čini se da ne bi mogao biti angažovan bolji stručnjak, ili bolje rečeno, koji više odgovara ovom sastavu. Bivši trener Indijane i Orlanda je od Pejsersa stvorio ozbiljnu defanzivnu mašineriju, a jedan od oslonaca bio je centar Roj Hibert. Sa Dejvisom i Hauardom na raspolaganju uz šampionsko iskustvo Džavela MekGija (kako ovo čudno zvuči) i u Los Anđelesu je obezbeđena zaštita obruča, što je guralo i igrače na perimetru da budu avresivni.

Odlična odbrana je jedan od atributa šampionskih Lejkersa, koji su igrali pragmatičnu košarku, ne baš u skladu sa onim što ostali timovi rade. “Jezeraši” su imali dve superzvezde, jednu manje nego što su priželjkivali, ali su i ostali igrači dovoljno zasijali kada je bilo potrebno. Džejms i Dejvis su igrali kao pobednički tandem, stalno govorili da imaju odličan odnos, pravili su razliku i dostizali učinke Kobija i Šeka. U svom prvom finalu 27-godišnji centar i krilni centar je dokazao klasu, i bio oružje za koje oslabljeni Majami nije imao odgovor. U četiri pobede u babl finalu upisivao je redom 34 poena i devet skokova, 32/14, 22/9, 19/15, a u porazima 15/5 i 28/12. I dok je 34-godišnji Hauard ulazio i sa klupe i odrađivao zadatke, beleživši prvi put u karijeri jednocifren broj poena u proseku (7,5), Dejvis je glavna snaga i za budućnost franšize. Iako je imao uspeha protiv centarske linije Lejkersa, Nikola Jokić sa Denverom nije uspeo sa ih preskoči u finalu Zapada, pa će borba u reketu, ali i van njega, sa ovim akterima biti zabavna i u sezonama koje dolaze.

Svih 17 titula Lejkersa vezano je za sjajne, dominantne visoke igrače. Iako su svi imali jednako značajne ili i značajnije bekovsko – krilne partnere, stubovi šampionskih timova bili su Džordž Majkan, Vilt Čembrlejn, Karim Abdul Džabar, Šekil O’Nil, Pau Gasol i sada Entoni Dejvis. Nizu šampionskih centara Lejkersa na drugačiji način priključio se i Dvajt Hauard, sa manjim protagonizmom i šest ili sedam godina kasnije nego što se očekivalo, ali titula je titula.

 

Tekst napisao Miroslav Jevremović

Miroslav Jevremović je rođen 1990, u godini kada je velika Jugoslavija poslednji put postala prvak sveta. Prateći igrače iz te generacije je rastao, ali uprkos visini kao dobroj predispoziciji, nikada nije trenirao košarku, koja je mu je ostala najvažnija kao medijski fenomen. Nakon gimnazije u Užicu odlučio je da upiše Fakultet političkih nauka kako bi se obučio za posao sportskog novinara, a 2010. je kao student dobio priliku za rad na portalu Košarka24 gde je bio do 2014. Od 2016. radi na lokalnom portalu na rodnom Zlatiboru, a saznanja iz posla koristio je u kvizovima koje voli da pohodi. Ideju da je lopta najbolja igračka od leta 2019. prenosi sinu, trenutno jednom. Ideje i shvatanja košarke kao pozitivnog životnog iskustva želi da prenese javnosti zajedno sa kolegama na obnovljenoj Košarci24.

Nema komentara.