Dosadašnju sezonu košarkaša Partizana obeležila je promena na klupi. Trener koji je započeo takmičarsku godinu Vlado Šćepanović smenjen je posle lošeg starta kada je pokazao određene probleme u komunikaciji, a postavljen je Sašo Filipovski koji veliki značaj pridaje psihološkom radu sa igračima.

Tako je govorio Vlado

Devet utakmica je Vlado Šćepanović proveo kao trener Partizana. Pobedio je četiri puta, a izgubio pet, od čega su neki porazi bili naročito teški koji su ga i koštali posla. Tokom kratkog mandata u svojim izjavama ostavio je zanimljiv materijal koji se može analizirati i na osnovu rečenog daju se izvesti određeni zaključci o uzrocima lošeg starta sezone crno – belih.

Treneri se ponekad bune kada novinari analiziraju postavku igre, izmene, taktiku ali ovde nije tema konkretno rad na terenu, već ono što je Šćepanović izjavljivao pre i posle utakmica. Komunikacija je veoma bitna u svakom poslu, svakom odnosu pa je tako i u košarkaškim ekipama. Trener koji vodi tim mora na dobar način da prenosi svoje poruke kako ka unutra ili svom timu, tako i prema spolja, ka medijima i navijačima.

Kada je letos po odlasku Andreee Trinkijerija na mesto glavnog trenera crno – belih postavljen njegov pomoćnik kako iz Partizana tako i iz Bamberga, kolegama u potkastu Jako i do samog kraja sam rekao da to smatram dobrim rešenjem jer nekadašnji reprezentativac predstavlja nastavak kontinuiteta iz uzpešne prekinute prošle sezone kao deo steučnog štaba italijanskog stručnjaka. Ipak, prve dve takmičarske utakmice protiv Huventuda i Borca unele su sumnju među pristalice crno – belih. Osim što su izgubili dobijenu utakmicu u Španiji, a potom napravili najveći kiks porazom od Čačana kod kuće.

“Kada se izgubi utakmica, nema tu nekih velikih komentara. Nesrećan poraz u Badaloni, kada pomislite da ste došli do neke igre, da ste tu, spustite se na zemlju. Bolje da se te stvari dese na početku nego kasnije. Jednostavno, svima nama je jasno u kakvom smo stanju u kakvom smo ritmu i potpuno mi je jasan igrački potencijal, na kojim stvarima mora da se radi, i šta mora da se popravlja. Iskreno da vam kažem, kada izgubite ovakvu utakmicu, od dobrog protivnika koji je pokazao da igra ozbiljnu košarku, stavite prst na čelo i jednostavno morate da krenete drugim pravcima. Ovaj pravac se pokazao da nije dobar, znači da moramo da krenemo drugim pravcem i tako će i da bude dok smo tu,”

rekao je trener posle poraza od Borca, kojem je to jedini trijumf u sezoni, a nije bilo baš najjasnije koji pravci je trebalo da se menjaju. Činilo se da postoje određeni problemi u komunikaciji i odnosu sa košarkašima što se videlo po trenucia u odnosu sa Gordićem i Tomasom. Svi znamo kakav je igrač Šćepanović bio. Donosio je radost igrama u reprezentaciji za zlatne medalje, a po lepom iz trofejnih dana ga pamte navijači Budućnosti a naročito navijači Partizana po košu za titulu preko tri igrača Hemofarma 2004. Uz respektabilnu inostranu karijeru, zaista nije bilo potrebe da 45-godišnji Kolašinac ikoga podseća da ima iskustvo iz patika, ali on je to nekoliko puta u svojim izjavama činio:

“Vidite, ja sam igrao košarku 20 godina i ne možete da očekujete na početku sezone da šut bude na nekom visokom nivou. (Posle pobede nad Venecijom na pitanje Pavla Kneževića o šutu spolja).

I kada sam igrao, nisam bio čovek koji traži alibije, problem je u povredama, problem je u putovanju, problem je u sudijama… Nema potrebe za tim.

Tim se postaje posle utakmice sa Venecijom, karakter se meri posle ovakvih utakmica, jesmo li to što treba da da budemo ili nismo. Boli poraz, neću da kažem da ne boli, i ja sam bio igrač i sportista, ne volim da gubim, pogotovo kad izgubite na ovaj način. (Posle poraza od Budućnosti).

Ja ceo život igram i živim pod pritiskom, tako da pokušavam svoje igrače da oslobodim tog pritiska. (Pred utakmicu sa Cedevita Olimpijom).”

Možda je ovo bilo podsvesno vraćanje u komfornu zonu igračkih dana, ali pretpostavljam da nije imalo nekog podsticaja za igrače, a moguće da je remetilo i fokus samog Šćepanovića koji možda nije pristupao problemima na pravi način. Valja istaći da je Partizan imao veliki problem sa izoastankom povređenih Jaramaza i Mozlija, a trener je ponekad više pričao o problemima i snagama protivnika, iako je isticao da ne voli takozvane alibi priče. Ipak, u izjavama koje su bile u promenljivom raspoloženju shodno rezultatima, imao je jednu dobru ideju, da skrene pažnju na sebe i da pritisak skine sa igrača, što je ranije iskusnijim trenerima uspevalo. Na taj način je ukazao na “gebelsovsku histeriju medija” koja bi bila zanimljiv mamac da se držao te priče:

“Pokušavam da sav taj pritisak koji dolazi sa strane, pomalo i neosnovan, da prihvatim na sebe, da njih rasteretim tih stvari i jednostavno ono što ja vidim, ono što je kiks na početku, to mogu da kažem za Borac. Prošle godine smo dobili 15, 20 utakmica u zadnjim sekundama. Ove godine se desilo to što se desilo. Svako ima pravo da se razume u košarku i da komentariše ono što komentariše. Ja slušam isključivo struku i ono što je ovde na terenu, ali malo je degutantno i malo je ružna sva ta atmosfera koja se napravila posle utakmice sa Huventudom… Razumem iskrene i pozitivne kritike, ali ne razumem tu jednu, možda ću malo biti grub, gebelsovsku histeriju medija, ova ekipa to ne zaslužuje. Tu sam da prihvatim svu kritiku i nek idu sve kritike na moj račun, pokušavaću da zaštitim igrače od toga pa da vidimo kako dalje. Ljudi zaboravljaju da se poslednja utakmica odigrala u martu, da ova ekipa nije isto što je bila u februraru prošle godine.”

rekao je popularni Šćepa pred meč sa Cedevita Olimpijom i nakon te pobede činilo se da će stvari krenuti na bolje. Na programu je bila utakmica u dvorani “Ranko Žeravica” sa Burgom, koji je bio pogođen koronavirusom, nije imao uobičajeno vreme treniranja, i smatralo se da je Partizan opred sigurnim bodovima. Ipak, francuskim tim predvođen Anđušićem i Pelosom je na već poznat način naneo drugi krajnje iznenađujuć poraz od početka sezone. Nestala je i trenerova ideja o preuzimanju pritiska na sebe, mada je paradoksalno govorio da je krivica na njemu, ali njegovim rečima se jasno odgovornost prebacuje na igrače:

“Kada posle onakve utakmice protiv Cedevite i dva dana priče da ne sme ekipa da se potceni, da je ozbiljna ekipa, da su ozbiljni igrači. Mi nismo ekipa koja napadačkim kvalitetima može bilo koga da dobije, izgleda da to nije prihvaćeno. Svi mi izgleda mislimo da smo mnogo bolji nego što u stvari jesmo. Drago mi je što je ova utakmica njima pokazala, meni je bilo jasno od početka da nisu baš tog kvaliteta i da mogu da potcene bilo koga. Ova ekipa može da dobija jedino ako ostavlja srce i čitavu svoju energiju na terenu. Da li su imali energije i srca večeras? Mislim da nisu. Dali su nam čas kako se voli klub, na terenu. A ne intervjuima, pričama, hvaljenjem navijača, slikama na Instagramu, udaranjem u srce… Ne, ne, teren je merilo. Ako možda trener ne valja, jel može trener da se bori? Da više voli klub nego igrači? 13 izgubljenih lopti? Znate šta to govori, iz mog iskustva? Dekoncetracija, potcenjivanje protivnika, očekuješ da te neko pusti da daš koš, da neće da ti pritisne loptu, da neće da igra agresivno… Čekajte, ljudi, to Lejkersi ne mogu sebi da dozvole, a ne mi. Opet kažem, svu krivicu na sebe, bez ikakvih problema. Klub je tu koji me je doveo i koji će odlučiti da li ostajem ili ne ostajem,”

rekao je Šćepanović na pomalo bizarnoj konferenciji koja je počela mezećenjem kroasana od strane pomoćnog trenera Burga Slobodana Savovića. I bez postavljenog pitanja, Šćepanovič je nastavio da govori, i to stvari koje su kontradiktorne obesmislivši “preuzimanje odgovornosti”? Ne samo u slučaju doskorašnjeg trenera crno – belih, već i inače kod stručnjaka može se postaviti pitanje: Koju to akciju podrazumeva izgovaranje ovakvih reči? Smanjenje plate, odlazak sa klupe, priznavanje grešaka… Po mom sudu, ako trener priznaje krivicu, ne može biti ispraćeno ovakvom izjavom:

“Ljudi su u šoku, šta ima i da pitaju… Ja bih voleo da pitate malo igrače, sad kad izađu, pitajte ih. Možda ne znam razlog, možda oni bolje znaju. Ja ću uvek stati iza njih, i sledeću utakmicu ako budem tu, ja ću da stanem iza njih, bez ikakvih problema, ja sam taj koji vodi i koji je ispred, i sve kritike su na sebe da podnesem. Nisam čovek koji odustaje, koji beži, koji se krije, nikada u životu pa nema potrebe ni sad to da budem. Jel teško? Teško je. Jel trener najviše kriv? Jeste, trener je uvek najviše kriv kad se gubi. Ali, moramo malo da vidimo taj takozvani “patriotizam prema klubu” kako se ispoljava. Samo to, ništa drugo”

zaključio je trener u ispostaviće se, svom poslednjem obraćanju u svojstvu šefa stručnog štaba Partizana. Ne ulazeći u poteze koje je Vlado Šćepanović povlačio na terenu, što bi se reklo “iks i oks”, mladi stručnjak je u početnoj fazi svoje karijere napravio određene greške u komunikaciji. Nadam se da ih u budućim poslovima neće ponavljati, i da će dokazati svoj trenerski kvalitet.

Ko je Filipovski?

Po odlasku Šćepanovića, imaginarni čekić za kraj licitacije imenima kandidata označio je Saša ili Sašu Filipovskog kao pobednika i osvajača, u ovom momentu, ne tako privlačne klupe Partizana. Ipak, u kakvom god da je stanju, Partizan je jedan od najznačajnijih klubova u Evropi i za svakog trenera bi trebalo da bude čast poziv ovakvog kluba, i značajna stavka u trenerskoj biografiji. Za Filipovskog to svakako jeste, verovatno i najveći klub koji je samostalno trenirao, a pregled Vikipedijine liste učinaka ističe trofeje u Sloveniji, Poljskoj i Turskoj, a sećanje pobede nad Crvenom zvezdom i Partizanom u istoj sezoni Evrokupa sa Monakom. U njegovoj biografiji značajna je i činjenica da su ga za saradnju pozivali Zmago Sagadin, Duško Vujošević i Bogdan Tanjević, jaka trenerska imena ovih prostora.

Priznajem da nisam znao kakva je ličnost novi strateg crno – belih, ali sam imao utisak da je pomalo dosadan. Takvo očekivanje razbio je intervju Vladana Tegeltije, dobrog starog Tegija, ne ovog novog sa Instagrama. Filipovski je otkrio zanimljive detalje koji su ga formirali i još uvek ga formiraju, od priča o ocu koji je bio golman, početaka interesovanja za košarku, meditacije, veganstva, a zanimljiv je spoj odrastanja u Sloveniji i Makedoniji, dve, po mnogo čemu, udaljene jugoslovenske republike, što je potvrdio i sam trener.

“U Makedoniji sam dobio tu strast životnu. Šta god radim, radim strasno. Sa druge strane, trudim se da me ta strast ne odvuče u preterivanje i da se bavim sa drugima previše, već moram da se bavim sa sobom. Slovenija mi je dala disciplinu, Slovenci kao narod su velo radni, disciplinovani, ciljno orijentisani, mogu da kažem da im fali fleksibilnosti, oni zadržavaju emocije. To je neka sinergija, svi mi imamo različite energije u sebi, samo su negde izraženije, negde nisu, ali ja jesam neki spoj severa i juga, jina i janga. Pokušavam da zadržim kod sebe tu ravnotežu, nije lako. Eto, najdeblji sam vegan na svetu. Ne znači da ako se jede samo povrće da mora da bude zdravo, ako je previše, nije zdravo. Umerenost je najvažnija i u treningu i u životu,”

rekao je 46-godišnji stručnjak koji je istakao da je u sportskom kolektivu, kao i u životu veoma važno raditi na sebi u mentalnom smislu. Izneo je stav da ako pojedinac svesno ne poboljšava sebe, ostaće na nivou podsvesnog ponašanja vođen stvarima na koje ne može da utiče, ali i da je svaki psihološki problem šansa za napredak uz poređenje sa mišićnom hipertrofijom. Sudeći po tome, ekipa Partizana sada itekako ima potencijala da se psihološki razvije s obzirom na sekiracije i nervozu koji su nastali od početka sezone. Navijači Partizana mogu se nadati da metode koje Filipovski koristi mogu uneti sigurnost za bolje partije u kontinuitetu Radeta Zagorca, Kodija Miler Mekintajera i ostalih.

“Veliki je izazov, pogotovo za one koji imaju malo teži softver za vrhunski sport, da znaju koji je pravi put. Moraju da rade sa stručnjacima, sa psiholozima, sa dobrim kondicionim trenerima koji će da rade na telu, tako moraju da rade i na umu, na emocijama, na sistemu vrednosti, da bi mogli da imaju fokus u pravom smeru. Jer, tamo gde je fokus tamo ide i energija, ako se fokusiraš na loše stvari, loše stvari ti se dešavaju. Ako znaš da se refokusiraš i uđeš u svoj unutrašnji mir, i da radiš one stvari koje su važne, a ne samo one stvari koje ti želiš, onda možeš napraviti veliki progres i napredovati,”

reči su Filipovskog koji je od dolaska na klupu beogradskog kluba pobedio Zadar i Cibonu, savladani su Huventud, Uniks i Bahčešehir u Evrokupu, da bi u poslednja dva meča u ABA ligi protiv Crvene zvezde i Mornara izgubio. S obzirom da nije bilo kikseva kao što su porazi od Borca ili Burga, izjave novog trenera nisu privlačile toliko pažnje kao reči Šćepanovića. Iako trenutno stanje na nepotpunoj tabeli regionalne lige drži Partizan na četvrtom mestu koje vodi u plej – of, realno je stanje da sa skorom 4/5 ipak nije u tako dobrom položaju jer šest timova ima pozitivan skor u ligi, a nisu odigrali više mečeva od crno – belih. Iz sadašnje perspektive, borba za titulu izgleda dosta daleko, ali utisak je da pogled Filipovskog uopšte ne seže u daljinu:

“Sebi sam postavio da sve što sam naučio, u svim sferama života, da to prenesem na tim. Ja volim filosofiju korak po korak i stalno je taj prvi korak važan. Pokušavam da prenesem na igrače, ako smo već na treningu dva ili dva i po sata, onda moramo da imamo maksimalnu posvećenost i maksimalnu koncentraciju da od tog vremena napravimo maksimum. Vreme ne možemo da vratimo, najvažniji je onaj trenutak koji sada imamo. Onaj koji je posvećen malksimlano ovom trenutku sada, ne mora da se plaši budućnosti. Previše se ljudi bave prošlošću i budućnošću. Prošlost vodi u neke frustracije, žao ti je da nešto nisi napravio. To pokušavam da prenesem igračima, želim da je maksimalan fokus na sledećem treningu, onda je najvažnija regeneracija, pa posle prvi trening, prva utakmica… Da ne razmišljaju previše unapred, ni previše unazad.”

Partizan je u nezgodnom trenutku i dosta zavisi, ali sigurno ne sve, od odluka glavnog trenera prvog tima. Videli smo u ranijim sezonama kako je dobro vođenje dovelo do dobrih rezultata i popravljanja ambijenta oko kluba, ali treneri koji su dolazili do određenih uspeha nisu se zadržavali na klupi i napravili kontinuitet, koji je ključan za poziciju trenera večitih rivala.