Na utakmici protiv Klipersa 31. marta 2007. godine ruki Portlanda Lamarkus Oldridž je osetio aritmije i gubitak daha. Dodatnim pregledima ustanovljen mu je Volf-Parkinson-Vajt sindrom, problem sa radom srca. Krilni centar se podvrgao potrebnim zahvatima i uspeo je ostvari uspešnu karijeru sa sedam Ol star nastupa, ali je zbog novog nepravilnog rada srca odlučio da se penzioniše tek što je postao igrač Bruklina, rekavši da zdravlje i porodicu stavlja na prvo mesto.

U naše naselje svakog leta na raspust je dolazio Srbin iz Portlanda Bogdan, sa kojim smo se brat i ja kao deca uvek družili. Jednom prilikom, početkom dvehiljaditih za ekipu iz njegovog grada je rekao da su “najveći narkomani u ligi”. Tako sam i ja u ranim tinejdžerskim godinama, površno ili skoro nikako prateći NBA ali sa formiranim stavom da je biti narkoman loša stvar, postao deo javnosti sa ne baš sjajnim mišljenjem o tadašnjim Blejzersima.

Za to vreme, u Teksasu je stasavao visoki igrač koji nije ni slutio da će biti deo nove ere Portlanda posle zloglasnih “Džejlblejzersa”. Igrajući za Longhornse na koledžu zavredeo je pažnju, Čikago ga je draftovao sa drugog mesta, ali je Portland trejdovima došao do njega i Brendona Roja. Godinu dana kasnije kao prvog pika izabrali su i Grega Odena, i budućnost je delovala blistavo…

Pre desetak godina u tekstu o povredi Derika Rouza, Edin Avdić je primetio da postoji neko prokletstvo dvorane nekada zvane Rouz garden, sada Moda centar i Portlanda. Od Bila Voltona kome su povrede skratile karijeru, pa do Derika Rouza koji se u povredio u dvorani Trejl Blejzersa. Nesreću je imala i trojka Portlanda koja nikada nije postala velika. Trio Oldridž – Roj – Oden odigrao je zajedno samo 62 utakmice za pet godina, i to sa skorom 50/12. Ipak, Roj kao vođa tima nije mogao više od tri Ol star nastupa zbog zbog raznih povreda, a stanje Odenovih kolena je toliko toliko loše bilo da će ostati večito osuđivanje zašto Portland umesto njega nije izabrao Kevina Durenta.

Oldridžovo prokletstvo izgleda da je došlo na naplatu pre par dana, ali problemi su počeli u ruki sezoni. Posle pomenutog meča sa Klipersima, propustio je ostatak prve sezone i ustanovljen je WPW sindrom. Te 2007. imao je prvu operaciju kojom bi se stanje kontrolisalo, a isti zahvat ponovljen je i 2011.

U međuvremenu je Oldridžova igra napredovala, povećao je broj poena i skokova, a počela je izgradnja novog tima sa dolaskom Dejmijana Lilarda 2012. Za devet godina koliko je LMA proveo u Portlandu, do plej-ofa se došlo pet puta, ali se u drugu rundu otišlo jednom, doduše na način za pamćenje. Oldridž je prvu utakmicu serije protiv Hjustona odigrao maestralno na gostujućem terenu. Stil igre kojim je došao do 46 poena danas nije zastupljen gotovo ni kod centara, a kamoli kod krilnih centara. Momak iz Dalasa je u svojoj državi “sipao” dvojke sa polurazdaljine, igrom leđima mučio Dvajta Hauarda, a upisao je i 18 skokova. Ekipa Terija Stotsa je dobila taj meč, a seriju završila trojkom uz zvuk sirene Dejmijana Lilarda, koji je najavio šta nas od njega čeka u budućnosti.

Ipak, ova ekipa Portlanda nije potrajala. Posle jedne dobijene plej-of serije, Oldridž se preselio u San Antonio, što je delovalo kao dobitna kombinacija za novi život Sparsa. Pritom, imao je priliku da radi sa Timom Dankanom, koji mu je bio uzor u stvaranju šuta za dva sa zabacivanjem unazad. Ipak, iako je tim Grega Popovića tradicionalno ulazio u doigravanje, izostao je ulazak u veliko finale. Kavaj Lenard nije želeo da ostane, a Oldridžu na ruku nisu išle promene u ligi. Njegov šut za dva, lažna uteha za rekreativce da mogu da oponašaku NBA igrače, sve je ređe oružje u ligi.

Sada već u poznim godinama, prelazak u Bruklin delovao je kao dobar potez da se karijera završi sa prstenom. Da se do njega konačno dođe, pa makar i u sporednoj ulozi. Mnogi igrači su to radili i bili spremni na kritike. Stvorila se jedinstvena ekipa, koja je sa zvezdama u naponu snage imala i dva igrača čiji su talenti izgubili vrednost u poslednjih par godina – Oldridžom i Blejkom Grifinom. Još jedan Longhornovac Durent, Harden, i Irving uz doziranje snage idu ka očekivanom finalu sa Los Anđelesom, a vreća trikova Stiva Neša i Majka Dantonija postala je još bogatija sa Oldridžovim iskustvom. Ali…

Obično kada završavaju karijere, igrači kažu “srce hoće, ali telo ne može” u prenesenom značenju. Ipak, u Oldridžovom slučaju je u bukvalnom smislu obrnuto. Borio se tokom karijere sa svojim stanjem, žrtvovao se, ali iako je potencijalna titula na samo par meseci, zbog porodice, zbog sinova Džejlena i Lamarkusa Džuniora nije želeo da rizikuje. Nije život Roki film. Uostalom, Lamarkus je sve objasnio:

“Moju poslednju utakmicu odigrao sam sa nepravilnim radom srca. Kasnije tokom noći, ritam otkucaja se pogoršao što me dodatno zabrinulo.

Sledećeg jutra, rekao sam timu šta se događa pa su me poslali u bolnicu na provere.

Iako sam sada dobro, to što sam osetio te noći je jedna od najstrašnijih stvari koje sam iskusio. Zato sam doneo tešku odluku da se povučem iz NBA. Tokom 15 godina, košarka je bila na prvom mestu, a sada, vreme je da na prvo mesto stavim zdravlje i porodicu.

Zahvalan sam na svemu što mi je ova igra dala: sjajne košarkaške uspomene sa svim usponima i padovima, i sva prijateljstva koja sam sklopio i koja će biti deo mene zauvek. Zahvaljujem se Portlandu što je draftovao mršavog dečka iz Teksasa i dao mu šansu. Grad Portland mi je dao neke nezaboravne godine. Uvek će biti u mom srcu. Hoću da se zahvalim Sparsima što su me pustili u njihovu porodicu i dali mi pet zabavnih godina. Na kraju, želim da se zahvalim Bruklinu. Hteli ste me zbog mene. U igri koja se toliko menja, tražili ste da dođem i radim ono što umem, a to je bilo lepo čuti. Žao mi je što nije potrajalo, ali je bilo zabavno sa ovom posebnom grupom.

Nikad ne znate kada će se nešto završiti, zato se potrudite da da uživate svakodnevno. Zaista mogu reći da sam uradio baš to.”